8 Karte i kartografija
8.1 Definicija karte i njihova upotreba (Šta su karte i čemu služe)
Ovo poglavlje koje se bavi principima kartografskog izražavanja važno je početi razmatranjem šta je to karta i čemu služi. Definicija karte obezbeđuje osnove koje su nam potrebne radi dekonstrukcije koncepta karte na elemente kojima možemo dalje upravljati.
Iako postoji veliki broj definicija karte koje su formulisali različiti autori, ovde ćemo predstaviti tri za koje smatramo da će adekvatno poslužiti potrebama ovog teksta.
Definicija 1: Karta je grafička reprezentacija kulturnog i fizičkog prostora. Ključna reč ovde je grafička reprezentacija jer su sve karte vizualna reprezentacija fenomena koji se modelira1.
Definicija 2: Karta je redukovana, selektivna i simbolizovana grafička reprezentacija nekog prostora2. Ova definicija uvodi tri ključna termina: redukovana, selektivna i simbolizovana. Prvi termin, redukovana, se odnosi na činjenicu da su skoro sve karte korisnije kada su izrađene u razmeri sitnijoj nego što je fenomen koji se kartira. Drugi termin, selektivne, znači da karte treba da uključe samo pojave koje su vezane za poruku karte. Treći termin, simbolizovana, se odnosi na ideju da se pojave na karti prikazuju korišćenjem kartografskih znakova ili simbola.
Definicija 3: Karta je savršeni interfejs između geoinformacija i njihovih korisnika3 (Georg Gartner, nekadašnji predsednik ICA). Drugim rečima, gledanjem u kartu ljudi su u stanju da posmatraju određeni prostor i njegove aspekte.
Sasvim je jasno da se, kao što je to slučaj kod pisanog teksta, kartama prenosi neka poruka. One služe da korisnicima odgovore na skup pitanja: Gde…?, Šta…?, Koliko…?, Kakvo…? i Kada…?, (Slike 8.1,8.2, 8.3, 8.4, 8.5)
8.2 Šta je kartografija?
Kartografija je umetnost i nauka pravljenja karata. Kartografija uključuje proces proizvodnje karte koji se odvija na filozofskim i teorijskim osnovama pravljenja karata. Kartograf je neko ko dizajnira i priprema kartu za distribuciju. Drugim rečima, kartograf je neko ko proučava filozofske i teorijske osnove pravila pravljanja karata. Ranije se smatralo da samo kartografi čije je obučavanje trajalo više godina prakse da bi stekli potrebne veštine i znanja, mogu da izrađuju karte. U današnje vreme, međutim, kartografija je značajno demokratizovana i sada mnogo različitih grupa izrađuje karte bez angažovanja školovanih kartografa.
Kartografija je retko samostalna profesija. Danas se ona smatra za skup veština i znanja koja je potrebna geografima, geoinformatičarima i svima drugima koji žele da izrađuju karte.
“Pravljenje karata je možda najstariji oblik primitivne umetnosti… stara koliko i čovekovi prvi tragovi na zidovima pećina i u pesku”, .
Najstarija postojeća karta pronađena je na arheološkom nalazištu Catalhoyuk u Anadoliji datira iz oko 6200 godine pre nove ere. Ova karta (Slika 8.6) oslikana na zidu kuće, prikazuje grad i vulkan u erupciji u pozadini.
Razvoj matematike i geografije u antičkoj Grčkoj i Rimu doveo je i do razvoja kartografije. Originalne karte iz ovog perioda uglavnom nisu sačuvane, ali su sačuvane njihovi srednjevekovni prepisi ili rekonstrukcije, kao što je na primer rekonstrukcija Ptolomejeve karte sveta koju su izradili vizantijski monasi u Konstantinopolju oko 1300 godine (Slika 8.7, Ptolomejeva karta).
U toku srednjeg veka, evropska kartografija je bila u ideološkim okvirima hrišćanska religije. Veoma popularne karte ovog perioda bile su takozvane “T u O” karte (Slika 8.8). Na njima je Jerusalim prikazivan u centru dok je istok orijentisan prema gornjem delu karte. Krug je predstavljao svetski okean, a u njega je bilo upisano slovo T koje je predstavljao vodene površine koje su ograničavale tada poznate kontinente: Evropu, Aziju i Afriku.
Renesansa je donela dva bitna momenta koji su značajno uticali na razvoj kartografije. Jedan je pronalazak štampe početkom XV veka, što je učinilo karte značajno dostupnijim. Drugi momenat je bio restauracija naučnih znanja iz antike i unapređenje mnogih naučnih disciplina, od kojih su za kartografiju posebno značajne bile geografija, matematika i astronomija. Jedan od najznačajnijih kartografa ovog perioda, Sebastian Münster iz Bazela, publikovao je 1540. god. atlas sveta pod nazivom Geographia (Slika 8.9), koji je postao novi globalni standard za karte sveta.
Vidljivi napredak u kartografiji bio je rezultat Velikih Oktića u XV i XVI veku: otkrivena je Amerika, pomorski put za Indiju, počela je kolonizacija drugih kontinenata. Karte su pravljene tako da olakšaju navigaciju na moru pa je fokus bio na kartiranju obalskih linija, ostrva, reka, luka i pojava od interesa za plovidbu. Počeli su da se izrađuju globusi i da se razvijaju nove kartografske projekcije. Za ovo poslednje je posebno zaslužan jedan drugi veliki renesansni kartograf, Flamanac Gerardus Mercator. On je razvio cilindričnu konformnu projekciju za kartu sveta koja je značajno olakšavala navigaciju, Slika 8.10 (Izvor: http://academic.emporia.edu/aberjame/map/h_map/h_map.htm). Ova projekcija je i danas popularna za prikazivanje globalnih karata.
Doba prosvetiteljstva koje počinje u drugoj polovini XVII veka postavlja razum kao primarni izvor autoriteta. Društva intenzivno počinju da baziraju svoja funkcionisanja na znanju i naučnim metodama, a ne na religijskim dogmama. U ovakvom duhu vremena, karte dobijaju ulogu jednog od glavnih prenosioca znanja. Posebno je značajno što se vlade i administrativne institucije sve više oslanjaju na karte da bi regulisale i kontrolisale svoje teritorije4. Jedan od najznačajnihih momenata u istoriji kartografije je početak izrade topografske karte Francuske 1670-tih po zahtevu kralja Luja XIV koje je vodio Giovanni Domenico Cassini i njegovi naslednici. Ovo su bile prve karte čija se izrada zasnivala na geodetskoj triangulaciji, Slika 8.11.
Može se reći da, kao što se prosvetiteljstvo smatra početkom modernog doba u istoriji, ono je takođe i početak moderne kartografije.
8.3 Klasifikacija karata5
Karte se mogu klasifikovati prema medijima koji se koriste za njihovo prenošenje korisnicima i prema tipovima informacija koje prenose.
Kada govorimo o medijima kojima se karte prenose korisnicima. Tri tipa medija koji se koriste u kartografiji su: opipljivi, virtuelni i mentalni.
Opipljiva karta je ona koja se može držati u rukama, kao na primer papirna karta. Dobra stvar u vezi ovih karata je što se mogu lako deliti između korisnika i nije potreban specijalizovan hardver niti softver da bi se koristile. Takođe, opipljive karte su prenosive i mogu se čivati dugo vremena bez potrebe za održavanjem.
virtuelna karta je bilo koja karta prikazana na elektronskom uređaju. Karte se danas mogu naći na desktop računarima, laptopovima, tabletima, mobilnim telefonima, GPS prijemnicima i raznim drugim digitalnim uređajima. Prednosti virtuelnih karata je ta što se one mogu lako ažurirati, dinamične su, prikazuju animaciju, mogu se povezati na velike količine informacija kao što su dokumenti, slike, filmovi i zvuk, i mogu se lako deliti. Negativni aspekti virtuelnih karata su sledeće: gledanje ovih karata zahteva odgovarajući hardver i softver, potrebno ih je održavati, moguće je da ne budu intuitivne za brojne korisnike, i zahtevaju više obuke da bi se izrađivale.
Mentalna karta je ona karta koja se nalazi u nečijem umu i njegovoj specifičnoj konceptualizaciji prostora. Mentalne karte se prenose kroz konverziju u opipljive ili virtuelne karte, ali i putem drugih vrsta komunikacije kao što su govor ili pisanje.
Opipljive i virtuelne karte mogu biti opšte referentne karte ili tematske karte.
Opšte referentne karte naglašavaju lokaciju i prikazuju veliki broj raznih pojava. One primarno prikazuju objekte, njihovu lokaciju i informaciju kojom se oni identifikuju. Opšte referentne karte nisu specijalizovane ni za jednu posebnu primenu, nego su namenjene širokom spektru aktivnosti. Primeri opštih referentni karata su: topografske karte, globalne web karte (npr. Google Maps, OpenStreetMap, itd.).
Tematske karte naglašavaju karakteristike koje se odnose na pojedinačne teme. One tipično imaju veoma specifičnu namenu i prenose specifičnu poruku vezanu za jednu temu koja se uobičajeno povezuje sa nekom karakteristikom (atributom). Tematske karte prikazuju prostorne i vremenske obrasce određene teme. Za razliku od opštih referentnih karata, tematske karte su obično veoma selektivne kada je reč objektima ili pojavama koje se prikazuju na karti. Tematske karte mogu biti kvalitativne i kvantitativne. Kvalitativne tematske karte prikazuju kvalitativne karakteristike pojave ili pojava koje su u fokusu karte, dok se u slučaju kvantitativnih tematskih karata prikazuju apsolutne i relativne kvantitativne informacije vezane za pojave od interesa.
http://spatialquerylab.com/foss4g-academy-curriculum/gst-104-cartographic-design/↩
http://spatialquerylab.com/foss4g-academy-curriculum/gst-104-cartographic-design/↩
http://megf.org/2015/presentation/17%20Feb/GRASF%20Plenary/Georg%20Gartner.pdf↩
The History of Cartography Project, https://geography.wisc.edu/histcart/volume-4-cartography-in-the-european-enlightenment/↩
Ovo poglavlje je adaptiarano prema http://spatialquerylab.com/foss4g-academy-curriculum/gst-104-cartographic-design/ poštujući licencu https://creativecommons.org/licenses/by/3.0/↩